You must enable JavaScript to view this site.
This site uses cookies. By continuing to browse the site you are agreeing to our use of cookies. Review our legal notice and privacy policy for more details.
Close
Homepage > Regions / Countries > Europe and Central Asia > Balkans > Montenegro > Still Buying Time: Montenegro, Serbia and the European Union

JOŠ UVEK KUPUJUĆI VREME: CRNA GORA, SRBIJA I EVROPSKA UNIJA

Europe Report Nº129 7 May 2002

IZVEŠTAJ I PREPORUKE

Lideri Srbije, Crne Gore i Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) potpisali su 14. marta 2002.  u Beogradu sporazum kojim se SRJ zamenjuje novom ''državnom zajednicom'':  ''unijom država'' pod imenom ''Srbija i Crna Gora''.

Ako se sporazum sprovede, uspostaviće se labavi savez u kojem dve ''države članice'' uživaju praktično sva preimućstva  nezavisnosti osim onih koja zavise od međunarodnog subjektiviteta (npr. članstvo u UN).  Svaka republika će kontrolisati svoje granice - uključujući i carinu - i biće u potpunosti odgovorna za svoju ekonomiju i unutrašnju bezbednost.  Republike će finansirati institucije unije: skupštinu, predsednika, savet ministara, sud i oružane snage.

Sporazum je neposredni rezultat rešenosti Evropske unije da zaustavi crnogorski separatizam i da dve republike zadrži u zajednici.  Pre intervencije Visokog predstavnika EU, Havijera Solane u novembru prošle godine, obe republike bile su blizu postizanja sporazuma o referendumu o nezavisnosti Crne Gore.  Nagovaranjem lidera Crne Gore i Srbije, i upozoravanjem prvih na negativne posledice ukoliko nastave sa zagovaranjem nezavisnosti, Solana ih je pogurao da očuvaju neku vrstu federalne unije.

Međutim, sporazum od 14. marta ne zadovoljava prvobitnu ambicijU EU jer ne obezbeđuje saveznu državu i ne zatvara vrata raspravi o statusu Crne Gore.  On je privremenog karaktera (svaka strana može ponovo da razmotri sporazum posle tri godine), ambivalentan je i u velikoj meri nepotpun;  mali je broj onih koji su zadovoljni njegovim odredbama.  Crnogorci, pobornici nezavisnosti, ozlojeđeni su jakim pritiskom da se spreči referendum, dok su u Srbiji mnogi uvereni da je Solana popustio Đukanoviću u suštinskim stvarima.

Ipak, Solanin sporazum u znatnoj meri iskupljuje njegova pragmatičnost.  Iako Crnogorci nisu dobili preuranjeni referendum, predviđena unija je pre u skladu sa pregovaračkom platformom Crne Gore nego sa predlozima Beograda od januara 2001. godine.  Neće biti zaustavljanja u odvijanju dosadašnjih ekonomskih reformi u obe republike.  Trogodišnji moratorijum na pitanje nezavisnosti trebalo bi da pomogne ozbiljnom dijalogu između stranaka u Crnoj Gori, u kojoj su glasači podeljeni skoro na pola oko nezavisnosti.  Još jedan mogući doprinos jeste u činjenici da se prostor savezne (jugoslovenske) vojske znatno sužava za političke nestašluke, zbog smanjenog saveznog budžeta, insistiranja republika na većoj civilnoj kontroli nad oružanim snagama i preuzimanja kontrole granica od strane republika.

Posle 14. marta obe vlade počele su da se bave širokim spektrom praktičnih pitanja koja su proistekla iz sporazuma, očigledno pod pretpostavkom da će se Srbija i Crna Gora ponašati kao polu-nezavisne države. Neposredni izazov jeste da postignu dogovor oko detaljnog sadržaja nove unije, što neće biti lako.  Malo je verovatno da će se ispuniti rokovi predviđeni sporazumom za uspostavljanje unije.  Ne može se računati na potrebnu većinu ni u jednom nijednom od tri parlamenta kako bi se usvojila Ustavna povelja.  Iako su republičke skupštine odobrile Solanin plan,  to još mora da učini savezna skupština zbog prepirki između pro-republičkih i pro-federalnih snaga.

Ukratko,  sporazum od 14. marta možda i neće moći da se sprovodi, čak i uz najbolju volju i trud u obe republike, a sigurno je da se to neće desiti bez stalnog pritiska od strane EU.  Štaviše,  i ako dođe do uobličavanja unije, ona možda neće biti dugotrajna.  Posebno ako srpska vlada preuzme savezne nadležnosti, kretanje političkog i javnog mnjenja u obe republike može da posluži kao pokretačka snaga razjedinjavanja što može da odvede ove dve republike ka formalnom odvajanju, čak i tokom dogovorenog roka od tri godine.  Posle 14. marta prvi put je pitanje nezavisnosti Srbije postalo glavno političko pitanje.

U slučaju da do toga dođe, međunarodna zajednica mora da bude spremna da ponovo otvori pitanje sporazuma i zato ga ne treba posmatrati kao cilj sam po sebi već kao sredstvo za postizanje cilja - stabilnog, održivog rešenja zasnovanog na demokratskoj zakonitosti.  EU bi trebalo da prestane da donosi odluke u ime samih republika o tome kakav će biti njihov odnos.  Jednostavno,  buduća stabilnost bilo kog entiteta ili šireg regiona Balkana nije ugrožena tako da zbog toga treba da se održava bilo kakva unija između Srbije i Crne Gore. U stvarnosti će se proces stabilizacije i asocijacije sprovoditi kroz tri entiteta koji sada čine SRJ - Srbija, Crnu Goru i Kosovo. Od strane EU bi bilo brzopleto da požuri sa potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji samo da bi poduprla nove strukture ''unije'' pre nego što se razreši pitanje statusa Crne Gore i Kosova.

EU bi pre trebalo da upotrebi novi sporazum da pomogne Srbiji i Crnoj Gori da nađu stabilno, održivo rešenje zasnovano na demokratskoj zakonitosti.  Jedino ako posluži ovoj svrsi, intervencija Havijera Solane je s razlogom kupila vreme.

PREPORUKE

Za Međunarodnu Zajednicu:

1. Evropska unija (EU) bi trebalo spremno da prihvati ona rešenja o kojima Srbija i Crna Gora mogu da se usaglase po pitanju njihovog budućeg odnosa, u skladu sa sporazumom od 14. marta, uključujući i mogućnost eventualnog odvajanja.  Ona ne bi trebalo da  nastoji da nameće rešenja.

2. Države članice i organi EU trebalo bi da prestanu da insistiraju na ponovnoj izgradnji onih nadležnosti Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), koje su u velikoj meri preuzele  republike - proces koji je sporazum od 14. marta 2002. godine efikasno ratifikovao i praktično podstakao.

3. EU bi trebalo da obezbedi nepristrasnu tehničku podršku Srbiji i Crnoj Gori u rešavanju praktičnih pitanja, bez obzira na oblik njihovog konačnog odnosa.

4. Prilikom primene procesa stabilizacije i asocijacije (PSA) u SRJ, ili njenom nasledniku ''Srbiji i Crnoj Gori'', EU bi trebalo da vodi računa da su Kosovo, Srbija i Crna Gora propisno zastupljeni.

5. EU ne bi trebalo da potpisuje Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji (SSA) sa SRJ, ili njenim naslednikom ''Srbijom i Crnom Gorom'', pre nego što se reši status svih njenih entiteta.

Za Srbiju I Crnu Goru:

6. Srbija i Crna Gora trebalo bi da se okrenu rešavanju konkretnih pitanja o njihovom budućem odnosu, u okviru sporazuma od 14. marta, bez obzira kakav bi eventualni oblik tog odnosa mogao biti.

7. Delegati u Ustavnoj komisiji, koja je predviđena sporazumom od 14. marta, trebalo bi konstruktivno da rade kako bi postigli saglasnost o ustavnom modelu za novu uniju u skladu sa sporazumom.

Podgorica/Beograd/Brisel, 7. maj 2002.

 
This page in:
English
srpski

More Information