You must enable JavaScript to view this site.
This site uses cookies. By continuing to browse the site you are agreeing to our use of cookies. Review our legal notice and privacy policy for more details.
Close
Homepage > Regions / Countries > Europe and Central Asia > Balkans > Montenegro > Montenegro's Independence Drive

Crna Gora na putu ka nezavisnosti

Europe Report Nº169 7 Dec 2005

REZIME I PREPORUKE

Skoro je sigurno da Crnogorci neće u aprilu 2006. godine da glasaju da se odvoje od Državne zajednice Srbija i Crna Gora. Vreme je da Evropska Unija, čija diplomatija je od 2001-2002. godine stvorila evidentno nefunkcionalnu konfederaciju, da jasno kaže da će prihvatiti bilo koju odluku gradjana Crne Gore, i podstakne one koji se protive nezavisnosti da mirno učestvuju u procesu referenduma. U vreme kada se medjunarodna zajednica mora koncentrisati na rešavanje statusa Kosova, važno je da EU se ne vidi kako indirektno ili drugačije daje podršku onim još uvek opasnim srpskim nacionalističkim snagama koje su možda spremne da udju u rizik destabilizujućih akcija, ne samo u Crnoj Gori nego i drugde u regionu.

Povelja Državne zajednice od 4. februara 2003. godine dozvoljava svakoj strani da otpočne proceduru za nezavnisnot počevši od februara 2006. godine. Istraživanja javnog mnjenja u Crnoj Gori ukazju da će pro-independističke snage verovatno imati prevagu, ali to nije tako siguran zaključak. Državna zajednica je izgleda jednako nepopularna u obe svoje jedinice. Ali pitanje nezavisnosti ostaje osetljivo na domaćoj sceni – kako zbog nacionalističkih i emotivnih razloga, tako i zbog neizvesnosti oko režima imovine i penzija mnogih gradjana jedne republike koji žive na teritoriji druge. Takodje, ovo pitanje je osetljivo i na medjunarodnom planu zbog efekta na političku klimu u još uvek nacionalistički orijentisanoj i nereformisanoj Srbiji, još uvek krhkoj Bosni, kao i u kontekstu pregovora o Kosovu koji su tek počeli.

Bez obzira na sve ove osetljive aspekte, Crna Gora je preduzela krupne korake da zaradi pravo da odluči sopstvenu sudbinu bez spoljnih uticaja. To je jedina republika bivše Jugoslavije koja je formirala istinsku multietničku vladu bez unutrašnjih konflikta. Takodje je dobrovoljno ponudila reparacije za ratove 1990-tih godina, a uz to ima dobre odnose sa komšijama, uključujući Kosovo, Albaniju, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku. Njena ekonomija je u velikoj meri samo-dovoljna od 1999 – a reforme, privatizacija , restitucija nacionalizovane imovine i transformacija bankarskog sektora su ispred sličnih procesa u Srbiji, što se vidi po većim stranim ulaganjima po glavi stanovnika Crne Gore. Ovo se vidi i u zvaničnim ocenama EU i u načelu “dvostrukog koloseka” u procesu stabilizacije i asocijacije koju je EU nedavno usvojila. Čini se da je Vlada Crne Gore učinila i značajne pomake u odnosu na borbu sa organizovanim kriminalom, što je dugo izazivalo medjunarodnu zabrinutost. U Podgorici vlada mišljenje da Crna Gora ima priliku da brže napreduje ka EU, ali je taoc često retrogradnih poteza Srbije.

U ovakvom konteksu, čini se da su susedne zemlje (osim Srbije), SAD i jedan broj članica EU opuštene što se tiče prihvatanja rezultata referenduma: Crna Gora objektivno ispunjava kriterijume koje je EU koristila kada je priznavala nezavisnost ostalih republika bivše Jugoslavije, a de facto se ponaša kao nezavisna država jos od 1999. godine. Ali druge zemlje članice EU i spoljno-politička nomenklatura Saveta Evrope i Evropske komisije još uvek su zabrinuti zbog implikacija nezavisnosti do tačke da vrše pritisak na Venecijansku komisiju Saveta Evrope da odugovlači sa objavljivanjem preduslova za referendum, prete mogućim konsekvencama u procesu stabilizacije i asocijacije, ili prećutno podržavaju anti-referendumsku opoziciju.

Svaki pokušaj da se zamrzne nezavisnost Crne Gore do momenta dok se ne usaglasi konačni status Kosova bi doveo do rizika da se ponove greške iz ranih 1990-tih, kada je neodlučnost Zapada da se suoči sa raspadom Jugoslavije koji je bio u toku samo podstakao ekstremiste. Već ima indikacija da srpski nacionalistički elementi i u Beogradu i crnogorskoj opoziciji koja se protivi nezavisnosti interpretiraju nesigurnost EU kao zeleno svetlo da odbiju dijalog sa vladom, bojkotuju referendum i moguće je da pribegnu nasilju. Ima znakova da neki elementi razmatraju organizaciju secesionističke srpske autonomne oblasti u Crnoj Gori, potez koji podseća na uvodne korake pred ratove u Bosni i Hrvatskoj.

Postoje rizici vezani za nezavisnost Crne Gore: možda najozbiljniji od njih je da bi reakcija u Srbiji mogla ići na ruku najekstremnijim elementima u toj republici. Ipak, iz malo dugoročnije perspektive, rešenje statuse Crne Gore (kao i Kosova) bi definitivno doprinelo regionalnoj stabilnosti stimulišući Srbiju – najvažnijoj komponenti u procesu – da se konačno okrene rešavanju sopstvenih unutrašnjih problema, odnosno da konačno sprovede u delo najavljene reforme vojske i sektrora bezbednosti, kao i da zaustavi praksu vojske da koristi luke u Crnoj Gori za šverc oružja, emigranata i robe u EU.

U svakom slučaji, EU treba da šalje usaglašenu poruku sa osnovnim sadržajem da je spremna da prihvati kakvu god odluku gradjani Crne Gore donesu o svojoj budućnosti – pod uslovom da je doneta u transparentnoj i demokratskoj proceduri, po medjunarodno priznatim standardima.

PREPORUKE:

Evropskoj uniji:

1.  Da formuliše konsenzusom politiku po pitanju nezavisnosti Crne Gore koja sadrži sledeće elemente:

(a)  nema vezivanja sa završetkom procesa rešavanja konačnog statusa Kosova;

(b)  jasna poruka da je izvodjenje referenduma unutrašnja stvar Crne Gore, o kojoj će ona odlučiti bez spoljnih političkih pritisaka, a da će EU prihvatiti rezultat takvog referenduma pod uslovom da je sproveden transparentno, demokratski i u saglasnosti sa medjunarodno priznatim standardima;

(c)  podstaći opoziciju u Crnoj Gori da diskutuje pitanje referendima sa vladom i mirno se angažuje u procesu, bez bojkota ako se referendum organizuje, i

(d)  spremnost, u slučaju da Crna Gora izabere nezavisnost, da se ponudi pomoć obema republikama da se Državna zajednica okonča “somotskim razvodom” po tehničkim pitanjima, da se sadašnji Ugovor o stabilizaciji i asocijaciji promeni tako da obe republike nastave proces integracije sa EU bez potrebe da prave nove pojedinačne ugovore o stabilizaciji i asocijaciji.

2.  Da podstakne Venecijansku komisiju Saveta Evrope da objavi izveštaj-preporuke u vezi referenduma do 20. decembra 2005.

Venecijanskoj komisiji:

3.  Da objavi izveštaj-preporuke u vezi standarda za referendum do 20. decembra 2005.

Vladama Crne Gore i Srbije:

4.  U slučaju da Crna Gora odabere nezavisnost, da nastoje da dogovore “somotski razvod”, uključujući regulaciju pitanja kao što su dvojno državljanstvo, imovinska prava, penzije, oporezivanje, medicinska zaštita, prava iz oblasti zapošljavanja i obrazovanja, kao i da razmotre da li ima dodatnih oblasti od zajedničkog interesa gde bi saradnja mogla da se nastavi kao što su dimplomatska infrastruktura i sport.

Vladi Srbije:

5.  Da javno saopšti da želi da zadrži dobre odnose sa Crnom Gorom bez obzira šta ta republika odluči na referendumu o nezavisnosti i da podstakne opozicione partije u Crnoj Gori da konstruktivno pristupe dijalogu sa vladom o mogućem referendumu.

6.  U slučaju da Crna Gora odabere nezavisnot, da donese zakon koji dozvoljava Crnogorcima u Srbiji da nastave da koriste sadašnja prava i privilegije.

Vladi Crne Gore:

7.  Modifikuje izborni zakon da uključi tehničke preporuke iz 2001. godine koje je dala Kancelarija OEBS za Demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR).

8.  U slučaju nezavisnosti da donese zakon kojim bi se dozvolilo Srbima iz Srbije da u Crnoj Gori nastave da koriste sadšnja prava i privilegije.

Opozicionim partijama u Crnoj Gori:

9.  Da se konstruktivno uključe u diskusiju o referendumu sa vladom, i ako se referendum zakaže da učestvuju mirno u procesu i bez bojkota.

Srpskoj pravoslavnoj crkvi:

10.  Da Crkva bez dvosmislenosti kaže da nema stav o političkom pitanju nezavisnosti Crne Gore, o čemu svaki gradjanin treba samostalno da odluči u mirnom i demokratskom procesu.

Vojsci Državne zajednice Srbija i Crna Gora:

11.  Da javno kaže kroz izjave ministra odbrane i načelnika generalštaba da Vojska nema stav o političkom pitanju nezavisnosti Crne Gore i da se neće mešati u referendumski proces.

12.  Da će uspostavljanje javnog reda i mira prepustiti policiji Crne Gore, u slučaju da to bude potrebno pre, za vreme i posle referenduma. I u slučaju da Crna Gora postane nezavisna da će izbegavati bilo kakve provokativne akcije, posebno u vezi sa iznenadnim povlačenjem vojne imovine.

Beograd/Podgorica/Brisel, 7. decembar 2005.

More Information