You must enable JavaScript to view this site.
This site uses cookies. By continuing to browse the site you are agreeing to our use of cookies. Review our legal notice and privacy policy for more details.
Close
Homepage > Regions / Countries > Europe and Central Asia > Balkans > Serbia > Belgrade's Lagging Reform: Cause for International Concern

Beogradske reforme zaostaju: Razlog za međunarodnu zabrinutost

Europe Report Nº126 7 Mar 2002

IZVEŠTAJ I PREPORUKE

Duže od jedne decenije Srbija je bila pokretačka snaga nestabilnosti na Balkanu.  Posle obaranja Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. postojale su nade da će Srbija brzo pristupiti reformama spoljne politike Savezne republike Jugoslavije (SRJ) koja je prouzrokovala tu nestabilnost.  Ova nadanja su se do danas u bitnoj meri izjalovila.

Ipak, SRJ je stavila sebi u cilj da stigne svoje susede integracijom u evro-atlantske institucije i političke tokove.  Ona posebno želi da napravi značajan pomak tokom 2002. u tri glavna spoljnopolitička cilja:  pristupanje Savetu Evrope (SE);  članstvo u NATO Partnerstvu za mir (PzM); i zaključivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SAA) sa Evropskom unijom (EU).

Ovi ciljevi potvrđuju rado očekivanu preorijentaciju SRJ u pro-evropsku, trans-atlantsku perspektivu.  I pored toga, Jugoslavija posle Miloševića još uvek predstavlja značajnu prepreku regionalnoj stabilnosti, otvoreno se suprotstavljajući važnim politikama i standardima koje međunarodna zajednica predstavlja ili primenjuje na licu mesta.

Regionalnu nestabilnost pogoršava i odbijanje ili nesposobnost savezne vlade da sarađuje sa Međunarodnim haškim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (ICTY), podrivajući time ciljeve međunarodne zajednice u Bosni i na Kosovu, kao i odbijanje da rešava problem same Crne Gore u vezi federacije.  Iza ove veoma vidljive politike i postupaka krije se četvrti, veliki problem:  nerekonstruisane oružane snage SRJ,  koje - bez civilne kontrole ili nadzora nad budžetom - vrše uticaj na stranu i domaću politiku, sprečavaju reforme i suprotstavljaju se polaganju računa za ratne zločine.

Ovaj izveštaj razmatra sve ove probleme osim jednog.  (Sledeći izveštaj baviće se odnosom Beograda i Crne Gore.) On procenjuje njihov uticaj na regionalnu stabilnost, i identifikuje ih kao posledice ideološkog nacionalizma, pozadinskog otpora kadrova iz doba Miloševića, kao i institucionalne inercije.

To su sve činioci koje su reformisti u Srbiji žele da savladaju, ali to ne mogu bez međunarodne podrške.  Preuranjeni prijem SRJ u evro-atlantske institucije pre će oslabiti nego ojačati reformski tabor.  Trebalo bi povući značajno priznavanje regionalne uloge Beograda sve dok on na delu ne potvrdi svoju angažovanost u stabilizaciji regiona.  SRJ se do tada ne može smatrati garantom regionalnog mira i stabilnosti ili pouzdanim partnerom u okviru bilo kakve zajedničke bezbednosti.  Međunarodna zajednica mora da zahteva od SRJ isto toliko visoke standarde za uključivanje u međuvladine strukture koji su s pravom zahtevani od Hrvatske i Bosne još od 1996. godine.  NATO, SE i EU bi trebalo da pokrenu ove probleme kod odgovarajućih jugoslovenskih struktura i da zahtevaju njihovo rešavanje.  Isto tako bi i američka administracija i Kongres trebalo da se suoče sa - i preduzmu korake - realnošću da se SRJ ne pridržava uslova ustanovljenih pod predstojećim rokom od 31. marta 2002. i da stoga nema opravdanja za sertifikaciju njene podobnosti za dalju donatorsku pomoć SAD.

Ako se postupi drugačije to će ojačati opstrukcionističke snage unutar Srbije, oslabiti  politiku moći međunarodne zajednice nad Beogradom, potkopati susede Jugoslavije i učiniti jeftinim članstvo u odgovarajućim međunarodnim institucijama.

PREPORUKE

Za međunarodnu zajednicu:

1.            NATO, Evropska unija (EU), Savet Evrope (SE) i Sjedinjene američke države (SAD) trebalo bi da usklade svoje napore u odnosu na SRJ, i da odole svakom iskušenju da snize standarde u korist Beograda.  Pre nego što se SRJ primi u članstvo Partnerstva za mir (PzM) i SE, započne zaključivanje Sporazuma o stabilnosti i pridruživanju (SAA), ili nastavi da prima pomoć SAD, ona bi trebalo da pokaže svoju spremnost na reforme time što će ispuniti jasno definisane uslove iz sledeće četiri oblasti:

(a)    civilna kontrola nad oružanim snagama i reforme u srodnom vojnom sektoru;

(b)    podrška politici međunarodne zajednice u Bosni;

(c)    saradnja sa Međunarodnim sudom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji (ICTY); i,

(d)    podrška politici međunarodne zajednice na Kosovu.

2.            Administracija SAD trebalo bi da preispita četiri gore navedene oblasti pre donošenja odluke, na zahtev Kongresa, da li da do 31. marta 2002. sertifikuje podobnost SRJ za nastavak američke pomoći.  Ona to ne bi trebalo da učini, bez značajnog napretka u sve četiri oblasti.

3.            Ujedinjene nacije bi trebalo da insistiraju da SRJ poštuje Rezoluciju Saveta bezbednosti UN br. 1244 koja se odnosi na Kosovo, uključujući i saradnju sa naporima da se stane na kraj paralelnim srpskim strukturama.

Za SRJ:

4.            U odnosu na reformu oružanih snaga, vlasti u Beogradu trebalo bi da:

(a)     donesu nove zakone na saveznom i republičkom nivou kako bi Vojska Jugoslavije (VJ) i savezno i srpsko ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) došli pod civilnu kontrolu, koja odgovara parlamentu;

(a)          omogući parlamentarnu kontrolu, Savezne skupštine, skupštine Srbije i skupštine Crne Gore, nad budžetom VJ i MUP-a, uključujući i nezavisnu reviziju, moć da sud poziva svedoke i dobije dokumenta,  kao i potrebno osoblje i sredstva; i

(b)         VJ da bude podređena Ministarstvu odbrane.

(c)          depolitizuje VJ i MUP, počevši sa uklanjanjem generala Nebojše Pavkovića, Vladimira Lazarevića i generala MUP-a Sretena Lukića;

(d)         VJ prestane da štiti optužene od strane Međunarodnog haškog tribunala, kao što je Ratko Mladić;

(e)          smanji broj jedinica Specijalnih snaga;

(f)           demilitarizuje MUP Srbije;

(g)          premesti Jedinicu za specijalne operacije (JSO) iz MUP-a i da je ili raspusti ili stavi pod kontrolu VJ; i

(h)          da se promeni doktrina VJ kako bi se uklonila odgovornost da interveniše kada su u pitanju unutrašnji politički odnosi.

5.            U odnosu na podršku politici međunarodne zajednice u Bosni:

(a)          SRJ bi trebalo da ratifikuje Dejtonski mirovni sporazum; prestane da finansira Vojsku Republike Srpske (VRS); i ukloni oficire i podoficire RS sa platnog spiska VJ;

(b)         savezni predsednik bi trebalo da prestane da koristi svoj položaj za promociju podrške svoje političke stranke Srpskoj demokratskoj stranci (SDS) u RS;  i,

(c)          vladajuća koalicija DOS-a bi trebalo da obavesti srpsku javnost o uslovima koje postavlja Evropa, NATO, Kongres SAD u odnosu na Bosnu, a posebno RS.

6.            U odnosu na saradnju sa Međunarodnim haškim tribunalom, SRJ bi trebalo da:

(a)          izruči sve optužene Hagu, uključujući aktivno i penzionisano osoblje VJ i MUP-a, i sadašnje i bivše državne činovnike; i,

(b)         omogući Međunarodnom haškom tribunalu pristup svim važnim arhivama i dokumentima VJ i MUP-a.

7.            U odnosu na podršku politici međunarodne zajednice na Kosovu, SRJ bi trebalo da:

(a)          prestane da finansira paralelne snage bezbednosti kao što su ''Čuvari mostova'' iz Mitrovice;

(b)         povuče osoblje VJ, MUP-a, Državne bezbednosti (DB) i vojne kontraobaveštajne službe (KOS);

(c)          prestane da finansira paralelne civilne administrativne strukture;

(d)         pruži podršku Misiji Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) u njenim naporima da stvori efikasne administrativne strukture na severu; i,

(e)          oslobodi preostalih 78 Albanaca, političkih zatvorenika.

Beograd/Brisel, 7. mart 2002.

 
This page in:
English
srpski

More Information