Naoružavanje Sadama: Jugoslovenska Veza

Demokratska vlada koja je izabrana u Beogradu 2000. godine nije prestala sa znatnim kršenjem sankcija na izvoz oružja kojim se više godina bavila prethodna vlada, pod Miloševićevom diktaturom. NATO (SFOR) trupe, koje su izvršile raciju fabrike aviona u Republici Srpskoj, u Bosni, 12. oktobra 2002. godine pronašle su dokumenta pomoću kojih je počeo da se diže veo tajne ovog značajnog skandala. Prema istraživanju ICG-a, kao i sudeći prema početnim otkrićima i pričama koje su se posle toga pojavile u štampi u Srbiji, izgleda da se, uprkos promeni vlade, nastavilo s trgovinom oružjem od znatne novčane vrednosti sa Irakom i Liberijom.

U slučaju Iraka, medjunarodna zajednica mora još da ustanovi ili razjasni mnoge važne pojedinosti, ali već je sada jasno da je Savezna Republika Jugoslavija (SRJ) bila umešana u transakcije s raketnom, avionskom i hemijskom tehnologijom i opremom koje su u suprotnosti sa sankcijama Ujedinjenih nacija. Ove transakcije možda su doprinele naporima Sadama Huseina da razvije primitivnu krstareću raketu i da održi ili razvije kapacitete hemijskog oružja, kao i da popravi ili sačuva svoju konvencionalnu vojnu moć u odnosu na protivvazdušnu odbranu, artiljeriju i bezbednost bunkera. Izgleda da nuklearni materijal koji se koristi za oružje nije bio uključen, iako mogućnost transfera nuklearne tehnologije trećim zemljama iziskuje dalje istraživanje. Obimno, iako ne tako tehnički sofisticirano, jugoslovensko naoružanje takodje se prodavalo Liberiji, koja se isto tako nalazi pod embargom UN na oružje.

Ova aktivnost postavlja ozbiljna pitanja o tome koliko se Beograd promenio od doba Miloševića, ili čak pošto je postojala nepodeljena, ujedinjena Jugoslavija - posebno u pogledu poštovanja medjunarodnih obaveza (obaveze po konvencijama za kontrolu naoružanja kao i sankcije UN), snaga mreža iz komunističkog doba koje povezuju vojnu, industrijsku i kriminalnu elitu, i spremnost ili sposobnost civilnih političkih lidera da kontrolišu sektor bezbednosti.

Značajni elementi aktivnosti oko oružja, kao što je pokazala racija od strane NATO, bile su rasprostranjene preko granica i uključivale su ne samo srpski entitet u Bosni već i Federaciju. Crna Gora je isto tako bila uključena. Vlast na vrhu, uključujući i predsednika Koštunicu, saveznog premijera Pešića, srpskog premijera Djindjića, ministra odbrane Radojevića, načelnika Generalštaba, i saveznog i republičkog ministra unutrašnjih poslova, ili su znali za prodaju i nisu ništa učinili da to zaustave - ili je trebalo da budu upoznati i da deluju.

Ova otkrića otvaraju uvid u stvarne strukture moći unutar jugoslovenske politike. NastavLJANJE specijalnog odnosa sa Irakom (i sa Liberijom) pokazuje da još uvek ne postoji civilna kontrola vojske, da su veze izmedju kriminalističkih, vojnih i političkih elemenata široko rasprostranjene, i da su vodeći ljudi iz doba posle Miloševića, Koštunica i Djindjić, ili bili nisu bili u stanju ili nisu bili spremni da preuzmu civilnu kontrolu vojske ili uklone Miloševićeve prisne prijatelje sa položaja na vrhu.

Politički lideri u Beogradu i medjunarodna zajednica moraju da razreše skandal sa oružjem i napadnu osnovne probleme koje on ilustruje. Krajnja odgovornost za ovaj dvostruki zadatak pada na vladu SR Jugoslavije. Medjutim, politička paraliza koju je proizvela dugotrajna borba za vlast izmedju Koštunice i Djindjića, kao i očigledno približavanje interesa izmedju mnogih političara i trgovaca oružjem, dovode do toga da će verovatno ozbiljne dopunske mere biti preduzete jedino ako medjunarodna zajednica insistira - čvrsto i dosledno.

Ulozi su veliki. Neuspeh reformi ostavio bi SRJ kao potencijalnu pretnju regionalnoj stabilnosti. Pomeranje ove važne balkanske zemlje u pravcu Evro-Atlanske integracije zahteva od medjunarodne zajednice da upotrebi sva diplomatska i ekonomska sredstva koja ima na raspolaganju kako bi oslabila široko rasprostranjene ostatke stare garde i ojačala reformatore u Beogradu. Prošlo je vreme specijalnog tretmana Jugoslavije, pošto se oslobodila Miloševića.

PREPORUKE

Vladama Jugoslavije i Srbije:

1. Otkriti u potpunosti sve trgovine s oružjem i transfer tehnologije zemljama pod embargom UN na oružje, posebno Iraku, i pomoći medjunarodnoj zajednici da razreši skandal oko transakcija s oružjem tako što će odgovoriti na sledeća specifična pitanja:

(a) da li se Iraku prodavalo hemijsko oružje;

(b) šta se dogodilo sa zalihama hemijskog ORUŽJA uklonjenim 1992. godine iz Hadžića (Bosna);

(c) da li su prekursori, oprema za proizvodnju ili tehnologija za hemijsko oružje prodavani Iraku; i

(d) da li je bilo koji nuklearni materijal ili tehnologija prodavan zemljama trećeg sveta pre uklanjanja preostalog nuklearnog materijala od strane SAD u julu 2002. godine.

2. Brzo i u potpunosti reformisati sektor bezbednosti time što će se:

(a) vojska staviti pod kontrolu Ministarstava odbrane;

(b) učiniti da Ministarstvo odbrane, vojska i vojno industrijski odnosi budu u potpunosti odgovorni Parlamentu i pod njegovom transparentnom kontrolom;

(c) tražiti transparentno odobrenje od strane Parlamenta za sve poslove izvoza oružja, i

(d) Jugoimport-SDPR, državno preduzeće za trgovinu oružjem staviti pod transparentnu parlamentarnu kontrolu i smeniti ceo Upravni odbor.

Medjunarodnoj zajednici:

3. Primeniti dosledan i stalni pritisak na vlasti u Srbiji, Crnoj Gori i Jugoslaviji da preduzmu potrebne reforme, koristeći uslovljavanje u sledećim oblastima kao pozitivno sredstvo kako bi se pomoglo političarima koji su na to spremni:

(a) članstvo u Savetu Evrope;

(b) članstvo u NATO Partnerstvu za mir;

(c) pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i asocijaciji sa EU;

(d) stalni normalni trgovinski odnosi (SNTO) sa Sjedinjenim Američkim Državama; i

(e) druga finansijska i ekonomska pomoć.

4. Razmotriti, ako Beograd izbegava reforme i ne ponaša se u skladu sa svojim medjunarodnim obavezama, suspendovanje bilateralne i multilateralne pomoći, uključujući i onu preko medjunarodnih finansijskih institucija (Svetske banke, MMF, EBRR).

Beograd/Brisel 3. decembar 2002.