Briefing / Europe & Central Asia 4 minutes

Името на Македонија: пробивање на безизлезот

  • Share
  • Save
  • Print
  • Download PDF Full Report

I. КРАТОК ПРЕГЛЕД

Македонија е релативно успешна приказна во регион обележан со државни и територијални проблеми. Меѓународното учество по конфликтот од 2001 со побуната на етничките Албанци донесе напредок во интегрирањето на Албанците во политичкиот живот. Тоа беше поттикнато од ветувањето за интеграција во Европската Унија (ЕУ) и НАТО, што се цели кои ги обединуваат Македонците и Албанците. Но главната стратегија на НАТО/ЕУ за стабилизирање на Македонија и на регионот преку проширување беше спречена од спорот со Грција за името на земјата. Атина тврди дека кога се именува себеси како „Македонија“ таа узурпира дел од грчкото наследство и ја присвојува северната грчка провинција. На самитот таа го блокираше македонското членство во НАТО како и претпристапните преговори за ЕУ додека не се реши проблемот. За надворешните набљудувачи спорот е чуден, но тој допира егзистенцијални точки, посебно во Македонија, и има сериозни регионални импликации. Страните мора да ја вратат довербата; земјите членки мора да ги притиснат и двете страни за компромис, посебно Грција за да ја почитува својата заложба да не го блокира Скопје во меѓународните организации.

Напорите да се надмине овој спор преку преговори со посредство на ОН не даваат плод повеќе од една деценија. Кризната група во декември 2001 издаде извештај во кој нагласи дека решавањето на овој проблем е клучно за да се зацврсти македонското чувство за идентитет, кој е оспоруван од три соседи: Грција, која го оспорува името; Бугарија која го оспорува постоењето на македонскиот јазик; и Србија која ја оспорува автокефалноста на македонската црква. Македонското чувство за идентитет е дополнително предизвикано од неопходните отстапки кои Македонците им ги направија на своите албански сограѓани со Охридскиот рамковен договор кој го оконча конфликтот во 2001. Отстапките ја прават земјата „граѓанско општество“ со засилување на правата на Албанците и другите малцинства, но тие исто така ја релативизираат Македонија како држава на македонскиот народ.

Во 2001 година Кризната група предложи решение со името „Republika Makedonija“, на македонски, кое би се употребувало во ОН и други меѓународни организации, и ќе биде признато од земјите членки на НАТО и ЕУ. Денес Грција го зголеми влогот во НАТО и во ЕУ. Македонија доби статус на земја-кандидат за ЕУ во 2005, но до денес не се започнати претпристапните преговори. Во 2008 таа ги исполни критериумите за членство во НАТО, но не доби покана. Покрај грчката закана поради иметo, започнувањето на преговорите со ЕУ беше одложено поради неисполнувањето на одредниците дадени од Европската комисија. Јасно е дека сериозните проблеми кои се случија за време на изборите во јуни 2008 треба да бидат надминати во изборите во 2009.

И покрај значајниот напредок, Охридскиот договор не е стопроцентно спроведен. Меѓуетничките тензии и ризик од нестабилност и понатаму постојат. Регионот и понатаму е нестабилен и можноста Косово повторно да влијае дестабилизирачки како во 2001 продолжува. Одложувањето на интеграцијата во НАТО и ЕУ на неодредено време може да го поткопа постигнатиот успех во стабилизирање на земјата, со последици кои можат да бидат особено штетни и за самата Грција. Спорот за името е повеќе од билатерално прашање меѓу Скопје и Атина. Тој ризикува да ја спречи главната стратегија на НАТО и ЕУ за стабилизирање на Македонија и регионот преку проширување и интеграција. Земјите членки не треба да дозволат кредибилитетот на овие организации да биде жртва на еден тврдоглав спор кој вклучува земја-членка.

На Самиот на НАТО во април 2008 Скопје сигнализираше решеност за компромис за името на земјата. Сепак, комбинација на чекори од двете страни ја затру атмосферата на преговори до тој степен што двете земји се подалеку од решение од кога било претходно. Одлуката на Македонија да го преименува аеродромот во Скопје во Александар Велики изгледаше како намера да се провоцира грчката чувствителност околу грчкото наследство. Со блокирање на македонското интегрирање во НАТО и ЕУ Грција се чини ја прекрши обврската според Времената спогодба од 1995 да не дозволи спорот за името да биде пречка за интегрирањето на земјата во меѓународните организации. Фактот дека другите членки на НАТО и ЕУ дозволија тоа да се случи ја поткопа македонската верба во добрите намери на меѓународната заедница.

За да се обнови довербата и конечно да се реши спорот, потребни се следниве чекори:

  • Скопје треба да ја отповика одлуката да го именува аеродромот во Скопје како Александар Велики и да се воздржи од слични чекори кои сигурно ја провоцираат Атина;
     
  • Скопје и Атина треба заедно да ја преиспитаат историјата на регионот, и да избегнуваат упатувања во своите наставни програми кои ги повредуваат националните чувства на другиот;
     
  • И двете страни треба да ја реафирмираат својата поддршка на Времената спогодба, и додека не се реши спорот Скопје треба да ја употребува само референцата „бивша југословенска Република Македонија“ во сите мултилатерални организации, додека Атина треба да ги отстрани заканите за вето во НАТО и ЕУ.
     
  • Скопје треба јавно да ја изрази својата подготвеност да го прифати последниот предлог на посредникот на ОН „Република Северна Македонија“ кое ќе биде име за секаква меѓународна употреба.
     
  • Атина треба да одговори со признавање на националниот идентитет и јазик на нејзиниот северен сосед како „македонски“ и да го прифати уверувањето на Скопје дека употребата на таа придавка не имплицира никаква ексклузивност или територијални претензии врз северната грчка провинција Македонија; и
     
  • другите НАТО и ЕУ членки треба активно да ја охрабрат Атина да ја деблокира македонската интеграција во двете организации и позитивно да одговори на отстапките на Скопје за името на земјата.

Приштина/Брисел, 12 јануари 2009

I. Overview

Macedonia is a relative success story in a region scarred by unresolved statehood and territory issues. International engagement has, since the 2001 conflict with an ethnic Albanian insurgency, brought progress in integrating Albanians into political life. This has been underpinned by the promise of European Union (EU) and NATO integration, goals that unite ethnic Macedonians and Albanians. But the main NATO/EU strategy for stabilising Macedonia and the region via enlargement was derailed in 2008 by the dispute with Greece over the country’s name. Athens claims that, by calling itself “Macedonia”, it appropriates part of the Hellenic heritage and implies a claim against Greece’s northern province. At summits it blocked Macedonian membership in NATO and EU accession talks until the issue is settled. Mystifying to outsiders, the dispute touches existential nerves, especially in Macedonia, and has serious regional implications. The parties need to rebuild trust; member states need to press both to compromise, especially Greece to respect its commitment not to block Skopje in international organisations.

Efforts to overcome the name dispute through negotiations under UN auspices have been fruitless for well over a decade. Crisis Group argued in a December 2001 report that resolving the issue was vital in order to bolster Macedonians’ fragile sense of identity, which is challenged by three neighbours: Greece, which disputes the country’s name; Bulgaria, which has questioned the existence of a Macedonian nation or language; and Serbia, which denies the autonomy of its church. Macedonians’ sense of identity has been further challenged by the necessary concessions they have made to their compatriots pursuant to the Ohrid Framework Agreement that ended the 2001 conflict. These seek to turn the country into a “civic state”, by bolstering the rights of the Albanian and other ethnic minorities, but they also dilute its essence as the homeland of the Macedonian people.

In 2001 Crisis Group suggested a compromise, under which the name “Republika Makedonija”, in Macedonian, would be used by the UN and all other international organisations and be acknowledged by NATO and EU member states and others. Today Greece has upped the ante at NATO and in the EU. Macedonia was granted the status of an EU candidate in 2005 but no date for the start of accession negotiations. By 2008 it had fulfilled the criteria for entering NATO but was not issued a membership invitation. Apart from Greece’s threat over the name issue, the opening of EU accession talks is also delayed by the country’s failure to meet benchmarks set by the European Commission. Notably, serious shortcomings that came to light in the June 2008 elections will need to be addressed in elections in 2009.

Despite considerable progress, Ohrid has not been fully implemented. Inter-ethnic tensions and a risk of instability remain. The regional environment is fragile, and the potential for Kosovo to have a destabilising influence on Macedonia, as it did in 2001, continues. An indefinite delay to NATO and EU integration could undermine what has been achieved in stabilising the country, with consequences that would be particularly harmful not least for Greece itself. The name dispute is more than a bilateral issue between Skopje and Athens. It risks derailing the main strategy of both NATO and the EU for stabilising Macedonia and the region through enlargement and integration. Member states should not allow the organisations’ credibility to fall victim to an intractable dispute involving one of their fellow members.

At NATO’s April 2008 Bucharest summit, Skopje signalled its readiness to compromise on the name of the country. However, a combination of moves by both sides has poisoned the environment in which talks are being conducted to such an extent that the two countries are further apart than at any time since the early 1990s. Macedonia’s decision in 2007 to re-name the Skopje airport after Alexander the Great seemed calculated to provoke Greek sensitivities over the Hellenic heritage. By blocking Macedonia’s NATO and EU integration, Greece appeared to contravene its undertaking in the 1995 Interim Accord not to let the name issue stand in the way of the country’s membership in international organisations. The fact that other NATO and EU members allowed that to happen undermined Macedonian faith in international goodwill.

In order to rebuild trust and finally resolve the name dispute, the following steps should be taken:

  • Skopje should reverse its decision to rename its airport after Alexander the Great and desist from similar moves certain to provoke Athens;
     
  • Skopje and Athens should jointly examine the common history of the region, with a view to avoiding references in their respective educational curricula that offend the other’s national sensitivities;
     
  • both sides should reaffirm their commitment to the Interim Accord, and pending agreement on the name, Skopje should use only the provisional form “the former Yugoslav Republic of Macedonia” in all multilateral organisations, while Athens should drop its veto threats at NATO and the EU;
     
  • Skopje should publicly state its readiness to accept the latest proposal of the UN mediator that “Republic of North Macedonia” be the name for all international purposes;
     
  • Athens should respond by acknowledging the national identity and language of its northern neigh­bour as “Macedonian” and accepting Skopje’s assurance that use of that adjective does not imply any exclusivity or territorial claim over the northern Greek province of Macedonia; and
     
  • other NATO and EU member states should actively encourage Athens to unblock Macedonia’s integration into both organisations and to respond positively to Skopje’s concessions on the country’s name.

Pristina/Brussels, 12 January 2009

Subscribe to Crisis Group’s Email Updates

Receive the best source of conflict analysis right in your inbox.