Ponovno pokretanje dijaloga između Kosova i Srbije

Šta se promenilo? Napori ka rešavanju dugotrajnog spora između Kosova i Srbije oko nezavisnosti Kosova su zastali. Razgovori pod pokroviteljstvom EU su doveli do sporazuma o tehničkim pitanjima, ali nisu uspeli da reše ključna politička pitanja. Napori Vašingtona sredinom 2020. godine su propali kada je predsednik Kosova morao da napusti položaj zbog optužbi za ratne zločine.

Zašto je ovo bitno? Zbog spora je Kosovo van UN i mnogih drugih međunarodnih organizacija. Ovaj spor je takođe doveo do toga da su obema zemljama uskraćeni članstvo u EU, dok su manjinske zajednice ugrožene. Sve ovo predstavlja pretnju regionalnoj bezbednosti. Rešavanje spora bi predstavljalo podstrek za stabilnost Zapadnog Balkana i Evrope.

Šta bi trebalo uraditi? Svi akteri bi trebalo da postignu sporazum o međusobnom priznavanju, dok bi EU trebalo da nagovesti da će podržati svaki sporazum koji poštuje ljudska prava i međunarodno pravo. Beograd i Priština bi trebalo da javno iskažu potrebu za postizanjem kompromisa. Kosovo bi trebalo da zatraži veći stepen političke, bezbednosne i ekonomske integracije sa partnerima dok ne bude postignut sporazum.

Rezime

Kosovo i Srbija se spore već decenijama. Više od dvadeset godina nakon intervencije NATO 1999. godine kako bi se zaustavio brutalan tretman kosovskih Albanaca od strane Srbije i više od decenije nakon što je Priština proglasila nezavisnost 2008. godine, Beograd i desetine država, uključujući i pet država članica EU, i dalje smatraju Kosovo otcepljenom pokrajinom. Dok se ne reši spor, obe strane će biti onemogućene da uđu u EU, dok Kosovo neće moći da uđe ni u UN, ni NATO. U međuvremenu, Beograd vrši štetan uticaj na teritoriji Kosova. Verovatno je da će cena srpskog priznavanja biti kombinacija međunarodne pomoći, veće autonomije za kosovske Srbe ili razmena teritorija, ili možda veća podrška u kombinaciji sa jednom od druge dve navedene mogućnosti. Uprkos legitimnoj zabrinutosti o ponovnom crtanju granica, EU ne bi trebalo da otpiše bilo kakav ishod koji je u skladu sa ljudskim pravima i međunarodnim pravom. Uporedo, SAD bi trebalo da pomognu u stvaranju adekvatnog pregovaračkog položaja od pripadnika razbijene kosovske političke elite, dok bi partneri Kosova trebalo da mu pomognu da ostvari veći stepen bilateralnih i multilateralnih veza, dok se ne postigne sporazum. 

Priština i Beograd razgovaraju, sa prekidima, o normalizaciji odnosa barem od 2006. godine. Usaglasili su se o mnogim tačkama, mada se ne slažu oko najvažnije stvari koja predstavlja tačku razmimoilaženja stavova: nezavisnosti Kosova. Kontinuirani uticaj Srbije na srpsku zajednicu na Kosovu je još jedno problematično pitanje. Područja na Kosovu sa većinskim srpskim stanovništvom, posebno u četiri severne opštine koje se naslanjaju na Srbiju, su tek delimično integrisana, te je rizik od sukoba ili nasilja veći. Srbi koji su izabrani u kosovsku Skupštinu i koji zauzimaju državne položaje otvoreno prate naredbe iz Beograda. Kombinacija ovog uticaja i posledice nepriznavanja Beograda predstavljaju stalan izvor frustracija za građane Kosova, podsećajući ih da i dalje nisu u potpunosti slobodni od Srbije. Beograd i Priština bi mogli da osete povoljnosti članstva u EU. Međutim, ta vrata su zatvorena, makar činjenično, dok god traje spor. 

2011. godine, posredovanje EU je omogućilo da dve strane ostvare određeni napredak o tehničkim pitanjima, dok nije dovelo do napretka po pitanju suštine političkog spora. 2018. godine, predsednici dveju zemalja su usaglasili nacrt nečega što je delovalo da bi moglo biti sporazum na osnovu predloga o razmeni teritorija. Ovaj novi predlog, međutim, je doveo do kontroverzi u domaćoj javnosti i protivljenja EU. Dijalog uz posredovanje EU je ponovo pokrenut u julu 2020. godine, dok je Vašington pokrenuo paralelne napore. Međutim, ova nova diplomatska inicijativa je pretrpela veliki poraz. Iako se činilo da je srpski predsednik, Aleksandar Vučić, bio zainteresovan za postizanje sporazuma, njegov kosovski kolega, Hašim Tači, se suočava sa optužbama za ratne zločine, što je vlasti u Prištini ostavilo u rasulu i bez istaknutog promotera takvog sporazuma. Pošto je Tači skrajnut, septembarski samit u Beloj kući je pre svega bio simbolične prirode.

U osnovi svega je da je put ka sveobuhvatnom sporazumu koji bi rešio pitanje kosovske nezavisnosti nejasan i uzak. Tim putem se može ostvariti kretanje samo ukoliko Beograd i Priština zauzmu pristup koji se razlikuje od dosadašnjeg. Ustav Srbije nalaže da se bilo koji sporazum kojim se Kosovu daje nezavisnost mora usvojiti na referendumu. Međutim, političko vođstvo nije uradilo ništa kako bi pripremilo glasače za prihvatanje kompromisa koji će biti neophodni u cilju postizanja sporazuma. Kosovo nema isti ustavni kriterijum, mada bi lideri mogli da donesu odluku i raspišu referendum zbog legitimiteta. U svakom slučaju, bilo bi neophodno pripremiti kosovsku javnost na potrebne ustupke. Sve strane će morati da objasne svom biračkom telu da neće moći da isforsiraju sporazum bez ustupaka. 

Što se samog kompromisa tiče, postoje tri glavne mogućnosti kako bi on mogao izgledati. Jedna mogućnost je da se nešto ponudi Srbiji – donatorska razvojna pomoć i ubrzano članstvo u EU – kao cena priznanja. Druga mogućnost je da se trguje srpsko priznanje za stvaranje novih autonomnih oblasti za Srbe na Kosovu i Albance u Srbiji. Treća mogućnost bi bila vraćanje na pristup razmene teritorija, koja je bila u središtu nacrta sporazuma iz 2018. godine. 

Niti jedna od ovih opcija nije ni približno idealna. Kada se radi o prvoj mogućnosti, uzevši u obzir unutrašnju dinamiku, moguće je da ne postoji mehanizam da EU obeća ubrzano pristupanje, dok materijalni aspekt sam po sebi nije adekvatan za rešavanje ovo ključno pitanje političkog identiteta Srbije. Između druge dve mogućnosti, autonomija bi izgledala kao bolji izbor, pošto je pokazala uspeh u drugim delovima Evrope. Postoji i dobar deo podrške među državama članicama EU, mada izgleda da najnegativnije reakcije izaziva na Kosovu i u Srbiji. Kosovski lideri se posebno protive možda i zbog zabrinutosti da bi autonomija mogla da dovede do vrste sklerotičnog sistema kakav se može videti u obližnjoj Bosni i Hercegovini, gde je za većinu odluka neophodna saglasnost oba entitea i sve tri glavne etničke grupe. Sa druge strane, evropske vlade – posebno nemačka – su opravdano zabrinute da bi to mogao biti presedan koji bi mogao dovesti do destabilizacije i ponovnog iscrtavanja granica na Balkanu i šire. 

U sadašnjim okolnostima, Brisel bi trebalo da se usredsredi na ohrabrivanje pregovora gde su strane slobodne da razgovaraju o bilo kakvom rešenju koje je u skladu sa ljudskim pravima i međunarodnim pravom, dok bi potrebu dobijanja podrške domaćih javnosti trebalo imati čvrsto na umu. EU i SAD imaju ulogu u ovom naporu. EU bi trebalo da proceni da li bi mogla da promeni svoj ustaljeni stav kako bi postavila jasan cilj postizanja konačnog sporazuma na osnovu međusobnog priznavanja (nešto čemu se pet država članica EU koje ne priznaju Kosovo protive) i pojasnila da zadatak njenih posrednika nije da uguše razgovore o autonomiji ili razmeni teritorija. SAD bi, sa svoje strane, trebalo da radi sa Vladom Kosova na razvoju realne pregovaračke strategije, na osnovu razumevanja da je priznanje moguće, ali da će biti neophodni ustupci. 

Na samom kraju, spoljnopolitički partneri Kosova bi, kao prioritet, trebali da se pripreme za mogućnost da će se pregovori i dalje razvlačiti bez rešenja. Pod takvim okolnostima, najbolja strategija bi mogla biti traženje političkog manevarskog prostora koji bi omogućio da se Kosovo dalje integriše u međunarodne institucije koje će ga primiti, odnosno razvijanje ekonomskih, bezbednosnih i političkih veza sa ostatkom sveta. Ove veze neće pružiti stabilnost koja može doći isključivo kroz političko rešenje pitanja nezavisnosti. Međutim, kroz veze sa svetom koje bi pomogle u smanjenju frustracija i ogorčenosti bi se mogle otvoriti skromne mogućnosti za napredak u situaciji kada sve već predugo stagnira.

Beograd/Priština/Brisel, 25 Januar 2021