Ključno pitanje u ovom momentu procesa iznalaženja konačnog statusa je stvaranje Kosova koje će imati najveću mogućnost za dugoročnu stabilnosti i razvoj. Dok dogovor izmedju Beograda i Prištine ostaje poželjan u teoriji, vrlo je teško očekivati da će srpska Vlada dobrovoljno pristati na vrstu nezavisnosti, uslovnu ili ograničenu kakva god ona bila, a što je neophodno za stabilno, dugotrajno rešenje. Medjunarodna zajednica, a pogotovo Specijalni izaslanik UN kome je dato u zadatak rešavanje procesa statusa, Marti Ahtisari, mora u skladu sa time da se pripremi za mogućnost nametanja “paketa nezavisnosti” za Kosovo, koliko god to može ispasti diplomatski bolno u kraćem roku, pre nego da se nada uspehu u rafinirano premošćavanje razlika izmedju Prištine i Beograda i dobijanje nekakvog maglovitog rešenja, ili rešenja u kojem se ključni elementi odlažu za kasnije.

Ništa od gore navedenog ne oslobadja većinsku zajednicu kosovskih Albanaca od odgovornosti. Oni moraju ponuditi “pakete” prava kosovskim Srbima i drugim manjinama u bar tri oblasti: centralne institucije, decentralizacija, verska i kulturna baština. Detalje uključivanja i predstavljanja u glavnim vladinim institucijama, uz sporazum o uključivanju relevantnih zemalja-matica u oblastima kao što su kultura, obrazovanje i možda još po nešto, treba dogovoriti ne samo sa srpskom manjinom na Kosovu, nego i sa Turcima, Bošnjacima i drugima. Jedan sporazum o decentralizaciji, koji bi na početku trebalo dogovoriti od strane Ahtisarija i njegovog tima, mogao bi da bude implementiran pod medjunarodnim nadzorom na tri godine, kao što je to bio slučaj sa Ohridskim sporazumom u Makedoniji. Prištinski pregovarači treba takodje da odmah otpočnu pregovore sa Srpskom pravoslavnom crkvom na Kosovu oko “paketa” aranžmana za zaštitu crkve i njenih objekata. Samo onda kada se ovako postave temelji Kontakt grupa treba da se pripremi da učini konkretizovane, formalne korake prema priznavanju nezavisnosti Kosova.

“Paket” nezavisnosti koji medjunarodna zajednica postavi Kosovu treba da prioritizira njegov socijalni i ekonomski razvoj. Sama izrada (“paketa”) treba da bude prilika Evropskoj uniji i posebno njenim zemljama-članicama da prošire svoj angažman, kao i resurse, prema celom Zapadnom Balkanu uopšte. Potreban je velikodušan program pomoći u obrazovanju, zajedno sa liberalizacijom viznog režima, kao i pomoć za ruralni razvoj. Evropska unija ne bi smela da potroši više na troškove svoje misije na Kosovu posle rešavanja statusa nego što troši na strukturalne fondove za pripremu za članstvo nove države.

Iako će nova rezolucija Saveta bezbednosto UN biti vitalna da Kosovo postavi na kurs nezavisnosti od Srbije, bilo koja nova medjunarodna misija tamo treba da bude zasnovana na sporazumu sa novom državom, po mogućstvu zasnovanom na njenom ustavu. Ovakvo medjunarodno prisustvo treba da ima manja ovlašćenja nego što ih imaVisoki predstavnik UN u Bosni. Institucije EU ispravno naglašavaju da žele Kosovo koje bi se tretiralo u većini aspekata kao normalna država, sa političarima koji su odgovorni sopstvenim biračima. Ali postoji jedna oblast gde medjunarodna zajednica mora da razmotri misiju sa malo više ingerencija za mešanje: severno Kosovo, a posebno Mitrovica, gde srpske paralelne strukture podjednako prkose UNMIK-u i privremenim institucijama Kosova. Ostaviti novoj vladi Kosova da inkorporiše severni deo bi samo izazvalo nasilan raspad. Prelazna medjunarodna uprava bi tamo bila jedini razuman odgovor.

Priština/Beograd/Brisel, 17. februar 2006