Report / Europe & Central Asia 3 minutes

Македонска јавна тајна: Како корупцијата ја влече земјата надолу

Корупцијата во Македонија, особено на високо ниво, во Владата, е ендемична. Таа еволуираше од пасивна експлоатација до активна изнуда.

  • Share
  • Save
  • Print
  • Download PDF Full Report

ИЗВРШНО РЕЗИМЕ

Корупцијата во Македонија, особено на високо ниво, во Владата, е ендемична. Таа еволуираше од пасивна експлоатација до активна изнуда. Корупцијата не само што ја стекна способноста да го задржува напредокот на стопанството, туку таа и го храни организираниот криминал, поттикнувајќи ја политичката нестабилност, како и нестабилноста на општетството. Тоа, всушност, значи дека во важните аспекти државата почна да функционира како „рекет“, а рекетарите просперираат во култура којашто не познава казни.

Оваа болест го инфицира и банкарскиот систем, како и структурите на власта, при што Македонија стана извор и транзитна точка на шверцувани стоки и на криминалитет. Системот ја поттикнува автократната администрација и удобно коегзистира со неефикасното и политизирано судство. Се храни со македонскиот морал, го исцрпува граѓанското општество, а поголемиот дел од населението станува цинично.

Рамковниот договор, склучен во Охрид во август 2001 година, ја спречи граѓанската војна која рапидно се развиваше. Сепак, одржливоста на Договорот зависи од развојот на демократските институции и од пазарното стопанство. Корупцијата што ја голта земјата, на многу начини наликува на мешано претпријатие распространето низ целата заедница. Ако не друго, корупцијата е мошне штетна за стопанството и го зголемува делокругот на социјалната нестабилност. Таа, исто така, предизвикува отворени судири меѓу етничките лидери и ја зајакнува напнатоста. Улогата на корупцијата во подготвувањето на земјата за конфликт е, исто така, значајна. Ако се остави да гнои и да се шири, таа ќе продолжи да го разградува слабото македонско единство, а тоа ќе има опасни последователни ефекти на целиот Западен Балкан.

За жал, има малку показатели кои укажуваат на тоа дека меѓународната заедница е свесна за интензитетот со кој корупцијата ги поткопува нејзините фундаментални цели во Македонија. Државниците, типично, смислуваат изговори за Македонија, употребувајќи ја празната фраза „корупцијата е проблем во сите земји во транзиција“. Повремено, повисоки меѓународни претставници ќе постават високи услови за Македонија да си ги среди работите, но тоа никогаш не се случува сериозно. Опортунистички настроените странски инвеститори понекогаш само го влошуваат проблемот.

Слабата меѓународна стратегија ги нагласува „процесот“ и „градењето капацитети“ – донесувањето на законите и обуката на службениците - како начин на којшто ќе се „намалат можностите за корупција“, како што кажа еден функционер. Во меѓувреме, направено е многу малку за да се анализира зошто овој приод не произведе значајни резултати, зошто - на пример - обвинителите не реагираат кога има цел куп докази за корупција или онаму кадешто точно се знаат дупките во кривичната постапка што им овозможуваат на корумпираните службеници да останат на слобода и да ги задржат бесправно стекнатите средства.

Меѓународната заедница инсистира Македонците да ја преземат „сопственоста“ на овој проблем (да го преземат проблемот во свои раце). Од друга страна, самите „сопственици“ – оние кои се на високи позиции во власта – се тие кои продолжуваат да доминираат, да ги експлоатираат и да ги искористуваат своите институции. Во вакви околности, наивно и пасивно е да се потпреме на немоќните национални чувари, како што е Омбудсманот, новата Комисијата против корупцијата или пак на медиумите и на граѓанското општетство, оставајќи ги сами да се борат против корумпираната елита. Со истурањето пари во Македонија, без да се инсистира на сериозни напори против корупцијата, меѓународната заедница само ги полни дупките во буџетот и, не сакајќи, дејствува како овозможувач на системот.

Честопати се слуша аргументот „ако ги турнеме во корупција, Владата нема да соработува во реализацијата на охридскиот договор“. Но, тоа го потценува самиот договор на којшто дипломатите ја концентрираа целокупната своја енергија.

Потребен е еден драматично различен ментален склоп. Македонија не е „само уште една земја во транзиција“, туку суштински слаба држава со надворешни и со внатрешни предизвици по сопственото постоење. Тоа значи дека корупцијата наметнува посебна штета и дека, всушност, Македонија може да има или голема корупција или стабилност, но никако и двете. Потребни се неконвенционални рецепти. Меѓународната заедница мора да внесе фундаментални промени во својот приод, како комплементарни активности на програмите за „градење капацитети.“ Таа мора да ја игра улогата на катализатор, а не само улогата на едноставен советник. Меѓународната заедница мора да ја условува својата финансиска помош со несрамежливо барање реформи, на тој начин што на своите антикорупциски напори ќе им даде ретроспективен и казнен фокус, а не само потенцијален и инструктивен.

Овој извештај содржи конкретни примери, но напишан е внимателно, водејќи сметка за правата на поединците. Меѓутоа, МКГ е подготвена подетално да дискутира по овие прашања, доколку тоа го бараат соодветните законски овластени владини и законодавни тела.

Исто така, овој извештај се концентрира на сегашноста и на неодамнешното минато, така што може да се чини дека е концентриран на партиите кои се сега на власт. Сепак, корупцијата е аспект на политичката култура на земјата, а не ексклузивен десерт на една посебна група. Сите политички партии, заедно со граѓанското општество и со меѓународната донаторска заедница треба да ги здружат своите напори во борбата против корупцијата, за таа да биде ефективна. Корупцијата во никој случај не е изнудено прашање што им припаѓа на политичките партии или прашање кое треба да биде злоупотребено за партиски цели. Би било голема грешка да се верува дека промената на власта, по изборите од септември 2002 година, автоматски ќе го реши проблемот.

Скопје/Брисел, 14 август 2002 година

Executive Summary

Corruption in Macedonia, especially at high levels of government, is endemic. It has evolved from passive exploitation to active coercion and acquired the capacity not only to retard economic progress but also to feed organised crime and, in turn, political and communal instability. In effect, the state has come to function in important respects as a “racket”, while the racketeers thrive in a culture of impunity.

The disease has infected the banking system as well as the structures of government, making Macedonia both a source and a transit point for contraband and criminality. The system encourages autocratic administration while coexisting comfortably with inefficiency and politicisation of the judiciary. It saps Macedonian morale, leaving civil society enervated and the population at large cynical.

The Framework Agreement concluded at Ohrid in August 2001 cut short a rapidly evolving civil war but the agreement depends for its viability on the development of democratic institutions and a market economy. The corruption that eats away at the country is in many ways a cross-community, shared enterprise. At a minimum, it is highly damaging to the economy and increases the scope for social instability. However, it also invites outright collusion between ethnic leaders to heighten tensions and plays a substantial role in making the country ripe for conflict. Left to fester and spread, it will continue to erode Macedonia’s tenuous unity and send dangerous ripple effects throughout the Western Balkans.

Unfortunately, the international community gives few indications that it recognises how powerfully corruption works against its fundamental objectives in Macedonia. Officials typically excuse Macedonia with the empty phrase “corruption is a problem in all transition countries”. Occasionally, senior international officials issue high-minded demands for Macedonia to clean up its act, but these have never been seriously followed through. Opportunistic foreign investors sometimes exacerbate the problem.

The too frail international strategy emphasises “process” and “capacity building” – the passing of laws and the training of officials to, as one official says, “reduce the opportunities for corruption”. In the meantime, there is little effort to analyse why this approach has not produced meaningful results, why, for example, prosecutors do not act on ample evidence of corruption or precisely where criminal procedure loopholes allow corrupt officials to run free and keep their ill-gotten gains.

The international community insists that Macedonians take “ownership” of the problem, yet it is the “owners” themselves – those in powerful government positions – who continue to dominate, exploit and subvert its institutions. In current circumstances, it is both naïve and negligent to rely on weak indigenous watchdogs like the Ombudsman, the forthcoming Anti-Corruption Commission, or the media and civil society, to stand up alone to the corrupt elite. By pouring money into Macedonia without insisting on a serious anti-corruption effort, the international community is merely filling sink-holes in the budget and inadvertently acting as one of the system’s enablers.

The argument is often made that “if we push them on corruption, the government won’t cooperate on implementing Ohrid”. But failure to do so undermines the very agreement on which diplomats have concentrated their energies.

A dramatically different mind-set is needed. Macedonia is not “just another transition country” but an inherently weak state with external and internal challenges to its very existence. This means that corruption inflicts special damage and that, in effect, Macedonia can have either great corruption or stability but not both. Unconventional prescriptions are needed. To complement existing “capacity building” programs, the international community must incorporate fundamental changes in its approach. It must play the role of catalyst rather than simple adviser, unabashedly demanding reform if its financial assistance is to continue, and it must adopt a retrospective and punitive, not merely prospective and instructive, focus in its anti-corruption efforts.

Although this report contains specific examples, it has been written with care to respect the rights of individuals. ICG is prepared, however, to discuss a number of these matters in greater detail if requested to do so by appropriate, duly authorised governmental and legislative bodies.

Also, while this report deals with the present and recent past and so may seem to concentrate on the parties now in power, corruption is an aspect of the country’s political culture, not the exclusive preserve of any particular group. For an attack on it to be effective, all political parties need to join in the effort, along with civil society and the international donor community. Corruption is emphatically not an issue that belongs to or should be misused for partisan political purposes, and it would be a major mistake to believe that a change of government after the September 2002 elections will automatically sweep away the problem.

Skopje/Brussels, 14 August 2002

Subscribe to Crisis Group’s Email Updates

Receive the best source of conflict analysis right in your inbox.